Poetry in European languages

Sonnet 116 by William Shakespeare ( ) Let me not to the marriage of true minds Admit impediments. Love is not love Which alters when it alteration finds, Or bends with the remover to remove: O no! it is an ever-fixed mark That looks on tempests and is never shaken; It is the star to every wandering bark, Whose worth's unknown, although his height be taken. Love's not Time's fool, though rosy lips and cheeks Within his bending sickle's compass come: Love alters not with his brief hours and weeks, But bears it out even to the edge of doom. If this be error and upon me proved, I never writ, nor no man ever loved. Brak srodnih duša zar s puta ne smetne Zapreku svaku! Prava ljubav nije Ako se mijenja kada mijenu sretne, I krene vjerom kad nevjera bije. Ne, ljubav nije igračka Vremena, Oluje gleda da nikad ne trene; Lađi što luta cilj ko zvijezda daje: Upliv joj neznan, mjere izmjerene. Ne, ljubav nije igračka Vremena, Makar joj ruže srp Vremena robi, I ne mijenja se od trena do trena, Već čvrsne čak i pod oštricom kobi. Kad toj bi varci ja dokazom bio, Ja ne bih pjevo – nit bi tko ljubio.

Predosećanje, Desanka Maksimović ( ) Poznala sam te kad sneg se topi, topi, i duva vetar mlak. Blizina proleća dušu mi opi, opi, pa žudno udisah zrak. S nežnošću gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom. Poznala sam te u zvonak dan, dan pijan, svež i mek. Činjaše mi se već davno znan, znan kad te poznadoh tek. S nežnošću gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom. Poznala sam te kad kopni led, led, dok se budi proletnji dah; kad dan je čas rumen, čas setan, bled, kad sretno se i tužno u isti mah. S nežnošću gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom.

WE'LL GO NO MORE A-ROVING George Gordon (Lord) Byron ( ) So, we'll go no more a-roving So late into the night, Though the heart be still as loving, And the moon be still as bright. For the sword outwears its sheath, And the soul wears out the breast, And the heart must pause to breathe, And love itself have a rest. Though the night was made for loving, And the day returns too soon, Yet we'll go no more a-roving By the light of the moon. Da, mi nećemo lutati više u kasnoj noći ti i ja, i zalud srce ljubavlju diše i mesečina još uvek sja. Jer duša kreće već iz grudi uz mač što hrli sad u boj; za predahom mi srce žudi, i ljubav traži kraj već svoj. I zalud noć sva voljenjem diše i zalud njoj će uskoro kraj, nas dvoje neće lutati više uz mesečine blistav sjaj.

Nya vägar, Karin Maria Boye, ( ) Nya vägar Här går nya vägar. Låt oss vandra fromma. Kom, låt oss söka någon ny och vacker blomma. Kasta det vi äger! Allting nått och färdigt livlöst oss tynger, dröm och sång och dåd ej värdigt. Liv är det som väntar, det man ej kan veta... Kom, låt oss glömma! Låt oss nytt och fagert leta! New ways Here new ways go. Quietly let us fare. Come, let us seek a new flower, and fair. Throw away what we possess! Everything attained, complete lifelessly oppresses us, not worthy of а dream, song and deed. Life is that which awaits, what one cannot know of, or speak... Come, let us forget! New things and fair let us seek!

Hermann Hesse ( ) Im Nebel Seltsam, im Nebel zu wandern! Einsam ist jeder Busch und Stein, Kein Baum sieht den anderen, Jeder ist allein. Voll von Freunden war mir die Welt, Als noch mein Leben licht war, Nun, da der Nebel fällt, Ist keiner mehr sichtbar. Wahrlich, keiner ist weise, Der nicht das Dunkel kennt, Das unentrinnbar und leise Von allen ihn trennt. Seltsam, im Nebel zu wandern! Leben ist einsam sein. Kein Mensch kennt den anderen, Jeder ist allein. U MAGLI Čudno, kroz maglu kad se ide! Usamljen je svaki grm i kam, Drveta jedno drugo ne vide, Svako je sam. Mnogo prijatelja svet mi dade, Dok mi je život svetao bio; Sada, kad magla pade, Svako se skrio. Stvarno, mudar niko nije, Ko ne upozna mrak tih, Što ga neminovno krije I razdvaja od svih. Čudno, kroz maglu kad se ide! Život je usamljen tako. Ljudi jedni druge ne vide, Sam je svako.

Сон, Блаже Конески ( ) Јас сакам да те знам проѕирна, далечна, мила: од коприна те ткам, од јасна ѕвездена свила. И ти во искреста игра со виор и сињак, сен и светлина минеш низ приказен крај, ти бледо чедо месечинско минеш низ приказен крај, и како далечен, и како трепетен, како радосен ѕвон ѕуниш во мојот сон. Јас сакам да те знам проѕирна, далечна, мила од коприна те ткам, од јасна ѕвездена свила.

Я ВАС ЛЮБИЛ, Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин ( ) Я вас любил Я вас любил: любовь ещё, быть может, В душе моей угасла не совсем; Но пусть она вас больше не тревожит; Я не хочу печалить вас ничем. Я вас любил безмолвно, безнадежно, То робостью, то ревностью томим; Я вас любил так искренно, так нежно, Как дай вам Бог любимой быть другим. Voleo sam vas Voleo sam vas; moja ljubav stara Još uvek, možda, spi u srcu mome. Al' zašto ona nemir da vam stvara? Ja nisam rad žalostiti vas njome. Voleo sam vas nemo, beznadežno, Pun strepnje i pun ljubomore boli, Voleo sam vas iskreno i nežno; - Nek Bog da, tako drugi da vas voli.

Les feuilles mortes, Jacques Prévert ( ) Oh, je voudrais tant que tu te souviennes, Des jours heureux quand nous étions amis, Dans ce temps là, la vie était plus belle, Et le soleil plus brûlant qu'aujourd'hui. Les feuilles mortes se ramassent à la pelle, Tu vois je n'ai pas oublié. Les feuilles mortes se ramassent à la pelle, Les souvenirs et les regrets aussi, Et le vent du nord les emporte, Dans la nuit froide de l'oubli. Tu vois, je n'ai pas oublié, La chanson que tu me chantais... C'est une chanson, qui nous ressemble, Toi qui m'aimais, moi qui t'aimais. Nous vivions, tous les deux ensemble, Toi qui m'aimais, moi qui t'aimais. Et la vie sépare ceux qui s'aiment, Tout doucement, sans faire de bruit. Et la mer efface sur le sable, Les pas des amants désunis. Nous vivions, tous les deux ensemble, Toi qui m'aimais, moi qui t'aimais. Et la vie sépare ceux qui s'aiment, Tout doucement, sans faire de bruit. Et la mer efface sur le sable Les pas des amants désunis... Želeo bih da se uvek sećam Srećnih dana naše ljubavi Tada je život bio mnogo lepši I sunce blistavije bilo no danas. Uvelo lišće slaže se po zemlji A ja te još nisam zaboravio. Uvelo lišće slaže se po zemlji Ko naša tuga i uspomene Hladni vetar odnosi ih Zajedno sve u noć zaborava. A vidiš nisam zaboravio Pesmu koju si mi pevala Ta pesma je bila slična nama I tebi koja si me volela I meni koji sam te voleo. Živeli smo zajedno Ti koja si me volela I ja koji sam te voleo. Ali život razdvaja one One koji su se mnogo voleli. O, sasvim polako i bez šuma More briše tragove po pesku Koraka razišlih se ljubavnika.

ПЕСНЬ О СОБАКЕ, Сергей Есенин ( ) Утром в ржаном закуте, Где златятся рогожи в ряд, Семерых ощенила сука, Рыжих семерых щенят. До вечера она их ласкала, Причесывая языком, И струился снежок подталый Под теплым ее животом. А вечером, когда куры Обсиживают шесток, Вышел хозяин хмурый, Семерых всех поклал в мешок. По сугробам она бежала, Поспевая за ним бежать... И так долго, долго дрожала Воды незамерзшей гладь. А когда чуть плелась обратно, Слизывая пот с боков, Показался ей месяц над хатой Одним из ее щенков. В синюю высь звонко Глядела она, скуля, А месяц скользил тонкий И скрылся за холм в полях. И глухо, как от подачки, Когда бросят ей камень в смех, Покатились глаза собачьи Золотыми звездами в снег.

Wie sind die Tage schwer! Hermann Hesse ( ) Wie sind die Tage schwer! An keinem Feuer kann ich erwarmen, Keine Sonne lacht mir mehr, Ist alles leer, Ist alles kalt und ohne Erbarmen, Und auch die lieben klaren Sterne schauen mich trostlos an, Seit ich im Herzen erfahren, Daß Liebe sterben kann. KAKO SU TEŠKI Kako su teški ovi dani! Ni vatre da me zagreje ni sunca da mi se nasmeši, samo pustoš, samo hladnoća, bez milosti! Neutešne gledaju me čak i jasne zvezde od kada spoznah da ljubav umire.